Proces razdruživanja Velike Britanije i EU je bez presedana, britanska tranzicija bila je hod ka nepoznatom prožet blefiranjem i balansiranjem obe strane uz konstantni rizik da planirani „dogovorni razlaz” okonča London bez dogovora. Druga strana je, pak, radi jačanja pregovaračke pozicije pribegavala čak i potpirivanju separatizma. Bregzit je postao pokazna vežba demokratije. Ovako proces izlaska Britanije iz unije i ono što ga je pratilo, u razgovoru za „Politiku”, komentariše Žaklina Novičić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.

Šta se može zaključiti iz sadržaja obelodanjenog nacrta od 1246 strana, uz više od 50 aneksa i protokola?

Neke oblasti su se pokazale posebno osetljivim, poput subvencija, ribarenja gde je utanačen prelazni period do juna 2026. godine, finansijskih usluga jer je Britanija ipak izgubila određeni pristup evropskom tržištu,  javnih nabavki, socijalnog osiguranja. Glavne stavke tiču se trgovine, transporta, ribarenja. Posebno se reguliše status robe, usluga, kapitala, intelektualne svojine, malih i srednjih preduzeća, energije. Aneksi su sklopljeni za automobilski, hemijski, farmaceutski, vinski i sektor organske proizvodnje. Odvojeni sporazum bavi se saradnjom u nuklearnoj energiji. Obezbeđena je trgovina bez carina i kvota pod uslovom poštovanja takozvanog pravila o poreklu robe. Nove procedure bez sumnje će pokrenuti potrebu za novom papirologijom na koju će građani i biznis morati da se naviknu u kratkom roku.

Sporazum je uglavnom ekonomske prirode iako se bregzit ne svodi samo na ekonomiju. Britanija nije ni bila članica evrozone, a lagodnu poziciju da ostane izvan politika EU koristila je i u oblasti slobode kretanja.

Bregzit se, zapravo, oduvek ticao direktno suvereniteta, kako je skoro priznala Ursula fon del Lajen. Za predsednicu Evropske komisije, suverenitet u 21. veku znači mogućnost da se nesmetano radi, putuje i posluje u 27 zemalja. Britanci ne misle tako. Tradiciju evroskepticizma ove zemlje utabala je još Margaret Tačer koja se protivila eroziji nacionalnog suvereniteta i identiteta i njihovom puzećem prenosu na EU. Prenos nadležnosti sa država članica na EU ubrzan je Lisabonskim sporazumom. U njemu su ostale brojne „rupe” za „tihu federalizaciju”, odnosno izvlačenje suvereniteta iz ruku država članica ka supranacionalnom nivou, nejasnih odgovornosti. Mogućnost da se fundamentalne odluke donose bez demokratskog legitimiteta kao da je opila evropsku političku klasu da ne vidi nastupajuće političke događaje.

Bregzit je lekcija Briselu, ali je i nepovratno promenio britansku političku scenu. Pokazao je da postoji cena ignorisanja biračkog tela.

Pri čemu su britanski konzervativci uspeli da svoju platformu prilagode javnoj podršci dok su se laburisti u osnovi držali tehnokratskog statusa kvo. Period tranzicije skoro je pocepao obe glavne partije, na površinu izneo „kulturne ratove” koji će se bez sumnje nastaviti. Bregzit je najvažniji politički događaj za generacije Britanaca i pokazna vežba demokratije.

Ovaj demokratski momenat prolazi bez jasnog demokratskog pokreta.

Da, ali obećava mogućnost da se demokratija obnovi u ovoj zemlji. Protiv „bregzitaša” bili su svi, a strah od napuštanja Evropske unije širila je gotovo kompletna politička klasa, eksperti, tadašnji predsednik SAD, međunarodne finansijske institucije. Kompromitovan sumnjama da iza njega stoje izborna prevara i lažne vesti, krajnja desnica, rasizam, stari i ljudi koji ne razumeju EU, bregzit je posao ipak konačno priveo kraju.

Zašto smatrate da je bregzit pozitivan?

Zato što je pokazao da proces evropske integracije nije iverzibilan, kako se to predstavlja. Najbitnije je da su Britanci pokazali da može da se ide unazad i da politička elita nema blanko ček, da može da postupa kako hoće bez posledica. Provera rada postoji i to je poenta istupanja ove članice bloka, a na EU je da se pobrine da se nešto slično ne ponovi.