Oni su neizostavni deo svakog dočeka stranih državnika uz najviše vojne počasti, ceremonije koja počinje izvođenjem himne zemlje gosta i Srbije, posle čega sledi predaja raporta. Nakon toga državnici uz prepoznatljivu melodiju koračnice obilaze počasni stroj Garde i pozdravljaju srpsku zastavu.
Za razliku od gardista u stroju koji na ovim ceremonijama nose poluautomatske puške, oni su „naoružani” duvačkim instrumentima. Odeveni su u prepoznatljive plave gardijske uniforme jer su važan deo ove elitne jedinice. Reč je o Reprezentativnom orkestru Garde Vojske Srbije.
Osnovani su 1831. godine u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici Srbije, i zvali su se Knjaževsko–serbska banda, na čijem čelu je bio Josif Šlezinger (1794–1870). Ovaj orkestar nastupao je na dočecima kneza Miloša Obrenovića, prilikom državnih i crkvenih praznika, na balovima, vojnim paradama...
Beograd postaje glavni grad 1841. godine i u njemu „vojna banda”, kako su zvali orkestar, nastavlja rad. Za vreme Šlezingerovog službovanja 10. januara 1845. godine usvojen je vojni zakon „Ustroenije garnizonog vojinstva”, koji je definisao da orkestar ima 50 članova i regulisao status vojnih muzičara.
Taj dan se danas obeležava kao dan Muzičke službe Vojske Srbije, a nju osim Reprezentativnog orkestra Garde, koji ove godine obeležava 190 godina postojanja, čine Umetnički ansambl Ministarstva odbrane „Stanislav Binički” i Vojni orkestar Niš.
Upravo je Stanislav Binički (1872–1942) najznačajnija ličnost u istoriji srpske vojne muzike. „Vojna banda” je delila sudbinu Srbije i njene vojske u teškim i dobrim vremenima. Orkestar je vremenom preimenovan u Muziku Kraljeve garde, njegovi članovi prošli su kroz Prvi svetski rat, albansku golgotu, stradajući i ponovo se uzdižući.
U Kraljevini SHS beleži se uspon vojne muzike – bilo je čak 27 vojnih orkestara, među njima naravno i gardijski. U Drugom svetskom ratu, u partizanskim jedinicama, delovao je veći broj malih narodnih i zabavnih orkestara. Odmah po oslobođenju zemlje 1945. godine formiran je Vojni orkestar Garde, koji je 1973. godine preimenovan u Reprezentativni orkestar Garde, kako se zove i danas.
O tome ko su njegovi članovi, kakve zadatke obavljaju i kakva je njihova svakodnevnica razgovaramo s potpukovnikom Aleksandrom Đurovim, načelnikom Reprezentativnog orkestra Garde.
– Naši članovi moraju biti dobri muzičari i dobri vojnici. Reč je o starešinama, oficirima koji su završili Fakultet muzičke umetnosti i podoficirima koji su završili srednju muzičku školu – objašnjava potpukovnik Đurov.
Potpukovnik Aleksandar Đurov, načelnik Reprezentativnog orkestra Garde
On je, inače, završio Srednju vojnu muzičku školu, koja je postojala do 1994. godine i bila je namenjena školovanju članova vojnih orkestara. Kasnije uz rad u orkestru završio je i FMU, odsek dirigovanja.
Danas se u ovaj orkestar dolazi putem javnog konkursa, posle muzičkog obrazovanja u civilnim školama, a preduslov je da kandidati dobrovoljno odsluže vojni rok.
Trenutno su na stažiranju u orkestru tri dame i one će, ako uspešno završe Kurs za rezervne oficire, imati šansu da postanu prve žene članovi orkestra u njegovoj istoriji. Osim što sviraju, ovi muzičari obavljaju i uobičajene vojničke dužnosti – dežurstva u kasarni, odlasci na gađanje. Kao oni koji po prirodi stvari imaju mirnu ruku i koncentraciju, dobri su strelci.
– Naš osnovni zadatak je davanje počasti prilikom državničkih poseta i javnost nas prepoznaje po tome, ali učestvujemo u raznim vojnim svečanostima, polaganju venaca, počastima, defileima u Beogradu i drugim gradovima i koncertnim delatnostima – kaže potpukovnik Đurov.
Sviranje u hodu na promenadnim defileima, poput onih koji se redovno organizuju u prestoničkoj Ulici kneza Mihaila, zahteva posebnu koncentraciju, treba odsvirati kako treba i istovremeno držati pravilno rastojanje između članova orkestra. A bilo je i težih fizičkih napora, kao što je uspon na Kajmakčalan, uz savršen izgled i nastup kod spomenika, koji se za Gardu podrazumevaju.
Najdelikatniji zadatak su svakako državničke posete. Sve mora biti savršeno izvedeno. Tako da je svako izvođenje himni i koračnice „Marš narodnih heroja”, što traje nekoliko minuta, zapravo profesionalno iskušenje za članove ovog orkestra.
– Nemamo pravo na grešku – izričit je potpukovnik Đurov.
A da bi se sve izvelo kako treba, prethode detaljne pripreme za konkretni zadatak. Kada je reč o himni, ambasada države iz koje dolazi visoki gost dostavlja notni materijal, prilagođen za duvački orkestar. Ako je u pitanju zemlja čije delegacije retko ili prvi put dolaze u Srbiju, na dirigentu je da u okviru priprema odsvira himnu na klaviru, a zatim sledi uvežbavanje orkestra.
– Po dolasku na mesto dočeka, ili druge svečanosti, ako postoje uslovi može se obaviti i tonska proba. Izlazimo na mesto izvođenja, „uteže” se stroj, uštimava orkestar, daju se poslednje sugestije – objašnjava potpukovnik Đurov.
Kada nisu na takvim zadacima, članovi gardijskog orkestra izvode individualne i kolektivne pripreme, proučavaju se i pripremaju koncertni programi koji u njihovom slučaju mogu biti dela iz klasične filmske muzičke literature i dela iz domaće kulturne baštine.
– Nažalost, srpski kompozitori su tokom poslednje tri decenije veoma malo komponovali muziku za sastave kao što je naš – konstatuje naš sagovornik.
Ali, zato je jedan član ovog orkestra napravio iskorak u tom pravcu. Zastavnik prve klase Radoslav Spasić napisao je pesmu „Vojnik” za duvački orkestar i dečji hor, ali se i posvetio istraživanju istorije vojne muzike u Srbiji.
Nototeka kao istorijsko blago
Orkestar postoji bezmalo dva veka, tako da ima i arhivu od istorijskog značaja. U njihovoj nototeci nalazi se više od 4.000 naslova, neki su iz 19. veka i, imajući u vidu svetske ratove, prava je sreća da su ovi materijali, uprkos velikim gubicima, sačuvani.
Nastupi u inostranstvu
Gardijski orkestar nastupa i u inostranstvu. Svirali su na festivalima u Modeni, Lincu i Bremenu, a posebno se izdvajaju nastupi u Liježu 2014. i 2018. godine, kojima je u Belgiji obeležena stogodišnjica izbijanja i završetka Prvog svetskog rata.
