Da odmah raščistimo, odslužio sam svoje. Mislim na vojsku. Takvi pojedinci pate od opsesivno-kompulzivnog JNA sindroma koje prate sledeći simptomi: nostalgično zapomaganje o prošlim vremenima kada smo, kao dečaci, odlazili u kasarne širom stare Juge. Jedan od znakova ovog hroničnog poremećaja jesu i vojničke priče, lažnije od lovačkih. Poslednjih godina primećujem kako mi se lice razvlači u zloban osmeh, prilikom svake najave mogućeg vraćanja obaveznog služenja vojnog roka.
Takve najave se po pravilu plasiraju u javnost svake godine, a potom se o tome strateški ućuti, ali tek pošto se razmeni žestoka rafalna paljba između zagovornika i protivnika. Na društvenim mrežama opet sve pršti, kao na Pasuljanskim livadama.
Ministar odbrane Nebojša Stefanović je, dakle, saopštio da lično podržava tu ideju, uz neophodnu stručnu raspravu, a kao argument je naveo da se rezervni sastav može stvoriti samo iz redovnog služenja. Kako je obavezni vojni rok ukinut 1. januara 2011. godine, rezervista je sve manje, što utiče na odbrambenu moć zemlje. Ko misli da smo poseban slučaj, greši. Ni u Nemačkoj nije drugačije. U leto iste, 2011. godine, Berlin je ukinuo obavezni vojni rok.
Prošlog leta, socijaldemokratska političarka Eva Hegl pozvala je da se preispita ta odluka, nazvavši je velikom greškom, dok je ministarka odbrane, Angelina demohrišćanska Anerget Kramp-Karenbauer, odbila takav predlog i najavila dobrovoljnu službu „Tvoja godina za Nemačku”, pa će se od ove, virusne godine, odvijati dobrovoljna šestomesečna vojna obuka, uz dodatnih šest meseci službe u rezervi, nadomak mesta stanovanja.
Naravno da vodeći političari u Nemačkoj, kao i ovi naši, pažljivo ispituju raspoloženje javnog mnjenja, što čini i Aleksandar Vučić. Još vaga odluku. I francuski predsednik Emanuel Makron najavio je vraćanje vojnog roka, ukinutog 1997. godine, ovoga puta kroz nacionalnu službu, sa rokom služenja od tri meseca pod oružjem i šest meseci za one koji bi da služe civilno. Čuvaju decu u vrtiću, recimo. Više od dve godine, Makron ne sprovodi svoje obećanje. Čekaju ga izbori, a klinci su po pravilu buntovni.
Austrijanci i Švajcarci nemaju te probleme. Nikada nisu ni izašli iz šinjela. Ko ga jednom vrati, teško će da ga opet obuče, na rame stavi pušku i zalegne u rov.
U socijalizmu je obavezna militarizacija, tokom revolucije koja je istekla sve manje imala ideološku potku. Onaj sirotan koji nije bio sposoban za vojsku smatran je za muškarca s greškom, što je bacalo senku i sramotu na čitavu porodicu, u poretku mačističkog tradicionalizma. Od potomaka solunaca, partizana i četnika, očekivalo se da nastave služenje državi s oružjem i pod petokrakom. Kako je vreme proticalo, odlazak u vojsku poprimao je sve više vaspitnu ulogu. Bila je to svojevrsna životna škola, jer su gradska deca, naročito Beograđani, morali da nauče da nameštaju krevet, umesto da za taj smarački posao, kao u civilstvu, daju uzbunu majci.
Tako je i na mene došao red da godinu dana života poklonim otadžbini. Sredinom osamdesetih zadužio sam vojničku opremu u nekadašnjem austrougarskom kazamatu u Pivki, uklesanom u stenje. U tački gde su se sudarali vetrovi s Alpa i Jadrana, stvarajući strahoviti kovitlac na pisti, kao postrojeni gušteri, učili smo strojevi korak.
Umarširao sam među iskusne džombe iz svih krajeva Jugoslavije koji su brojali poslednje godine zajedničke države. Ko o čemu, ja o Pivki. Još jedan posttraumatski sindrom, sa dijagnozom „gušterska je tuga pregolema”.
Naravno da pojma nismo imali šta nam se sprema. Valjda su nas hipnotički sludeli narodnjački albumi dvojice Halida – Muslimovića i Bešlića, čija su zapomaganja treštala sa razglasa. Pre odlaska u vojsku utovarivali su nas pijane u vozove, uglavnom kroz prozor, posle ludih ispraćaja. Bile su to nezaboravne porodične svetkovine, praznovanje koje je predstavljalo simboličnu inicijaciju dečaka u muškarce. Danas se, umesto u vojsku, momci tako ispraćaju u Norvešku.
Da li sam bacio 13 meseci svog života pucajući, bacajući bombe i mljackajući mesni narezak star četvrt veka? Sa Vladom i Duletom, beogradskim drugarima zaglavljenim u ukletoj kasarni, smislili smo kako da uhvatimo krivinu, pa smo se prijavili za takmičenje u vojničkom višeboju tadašnje Devete armije.
Tako je kad imate 19 godina. Zbog konformizma smo od sekapersi postali specijalci. Morali smo da pravimo splav, rukama golim, da forsiramo reku, pa da ukokamo sve mete u okolini, kada pređemo na drugu obalu. Mladi poručnik, vođa tima, loše je čitao mape, valjda zato što je bio zatreskan u meštanku mladu, tako da smo dezorijentisani, prateći ga, zalutali u mračnoj šumi. Da su tada postojali mobilni i „gugl” mape, bili bismo šampioni. Šta sve čovek ne radi da sebi oteža život!
Iskreno, kad vidim ove naše klince koji ustaju u zoru ranu, negde oko 14 časova i nišane „samsunzima”, rado bi ih poslao tri meseca na obuku kod ljutih vodnika. Valjda nisu obrijali brkove. Divota jedna, slavna srpska vojska će da nam vaspitava decu. Nadam se da će svim tim jutjuberima u pokušaju oduzeti mobilne telefone. Da mi je da ih vidim kako četkicom za zube ribaju klozete, a onda se briju ledenom vodom, pošto su ustali u pet ujutru.
Ali, kako održavati fizičku distancu u spavaonicama ili u tenku? Da li bi spavali s gas-maskama ili ovim, hirurškim? Doduše, nama su davali nekakve multipraktik vakcine, pa smo mogli da pijemo blatnjavu vodu, spavamo u šatorima na minus 10 i jedemo paštete iz doba Informbiroa, a da niko nije ni pominjao nekakvu koronu. Postoje li još zalihe tih vakcina? Ako su štitile od onih pašteta, tifusa i ostalih boleština, možda ucmekaju i virus. Kako se toga ranije nisam setio. Postao bih ađutant potpukovnika Kona!
