Svetom, ovih dana, kao lep božićni poklon, prostrujala je vest, koja raduje svakog istinoljubivog i slobodoumnog čoveka, da je sud u Londonu doneo odluku da Džulijan Asanž, osnivač „Vikiliksa”, najpoznatiji uzbunjivač na svetu, ne može biti izručen Americi.
U obrazloženju, sudija je istakao brigu o Asanžovom psihičkom zdravlju, a time i brigu za čoveka uopšte. To daje nadu da, makar gde, i makar koji sudija, poštuje slovo zakona, prkoseći sili kojoj to nije po volji. Taj sudija, iako odluka nije pravnosnažna, spasao je obraz celoj engleskoj, ali i vasokolikoj pravničko-sudijskoj struci, i još jednom dokazao da nisu pogrešili oni koji su na prvo mesto svih zanimanja ustoličili profesiju sudije.
Sjedinjene Države traže Asanža zbog toga je 2010. i 2011, obelodanio na hiljade poverljivih dokumenata i time pokazao militantno lice američke tadašnje vlasti. SAD tvrde da je Asanž prekršio zakon i ugrozio ljudske živote, a samo zato što je saopštio što je američka vlast činila i da je, iza diplomatskog osmeha, u tajnosti raspolagala najopasnijim sredstvima sposobnim da uništi onoga, prema kome su se, naizgled, ljudski ophodili.
Suvislo čovečanstvo se nada da će žalba SAD biti odbijena i da će time drugostepeni sud dati injekciju za osnaživanje pravednoga života; pružiti nadu u to da nije sve otišlo „po pasulju”.
Kulturni radnici, a reč je o imenima planetarno poznatim, insistirali su na tome da Asanžu ne samo da ne sme da fali ni dlaka s glave, već i da bi trebalo da bude nagrađen. Tom kulturnom sloju čovečanstva pripada i sudija koji je doneo, na zakonu o ekstradiciji. zasnovanu i racionalno opravdanu odluku. Ma kako da se završi ovaj slučaj, kao svetla tačka engleske prave države, pamtiće se ime sudije, gospođe Vanese Bericer.
Valjda smo toliko civilizacijski odmakli da Asanž ne doživi sudbinu Đordana Bruna koji je, na Trgu cveća, u Rimu 1600, godine spaljen samo zato što je rekao istinu, danas poznatu takoreći svakom stvoru.
Nika Krstović,
Beograd
